Zaboravljeni izvođači

Priče iz stare varoši

Sabački slavuj svirao pred četiri kralja

ŠABAC - Cicvarići su najpoznatiji šabački muzikanti iz prošlih vremena, ali mnogi će reći da Vasi Stankoviću zvanom Andolija nije bilo premca. Pevao je i svirao u dva veka pred četiri kralja i dve dinastije. Violinu je uzeo u ruke u šestoj godini, s njom je i sahranjen. Znali su ga kao „šabačkog slavuja“, ali je ostao zapamćen i kao Andolija, jer su mu Šapčani, surovi u davanju nadimaka, prilepili ime Andolija zbog fizičke sličnosti sa lokalnim mesarom.

Vasa Stanković je rođen u mačvanskom selu Drenovac, odakle se njegova romska porodica doselila na Bair, tada močvarnu periferiju Šapca. Andolija je kao dete violinom i pesmom počeo da zarađuje za život. Već u petnaestoj godini osnovao je prvu muzičku družinu kojoj je bio kapelnik.

Za razliku od čuvene muzičke porodice Cicvarić koja je svirala jake i rustične pesme za lumperajke, Andolija je negovao sevdah, meraklijsku muziku. Te melodije su se lepile za srca i džepove mnogobrojnih bogatih trgovaca, jer je Šabac krajem 19. veka, kao granična varoš na Savi prema Austrougarskoj, bio u punom procvatu. Po izvozu je bio ravan Smederevu, ispred Beograda, a šabački proizvodi (suve šljive, svinje) stizali su i do Amerike.

Poznati glumac Dobrica Milutinović, koji je često gostovao u Šapcu, sećao se tog kafanskog života na prelazu iz 19. u 20. vek: „Ti su ljudi umeli tako fino, otmeno da se vesele. Njihovi lumperaji su odavali pravo gospodstvo. Novac se brzo zarađivao i brzo trošio...“

Uz tako bogate mušterije i slušaoce, Andolija je postao kralj kafanske zabave. Neke od pesama iz njegovog bogatog repertoara i danas su aktuelne: „Siđi mi, draga, siđi“, „Raskopčaj tesan jelek“, „Mali pijac“, „Jeleno, momo Jeleno“...

Svirao je i na poziv imućnih Šapčana, na bogatim svadbama, porodičnim slavljima. Još dok je bio knez, Milan Obrenović ga je zvao da ga sluša, pre svega rodoljubive pesme, a kad je postao kralj - Andolija ga je pratio po Srbiji i svirao mu u Nišu, Užicu i Valjevu. Kasnije je svirao balove na dvoru Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, a posle tragične 1903. i Karađorđevićima - kraljevima Petru i Aleksandru. Njegova unuka Menka je kasnije pričala da je kralju Petru čak svirao na svadbi.

Svirao je i uglednim srpskim političarima - Nikoli Pašiću, Jovanu Ristiću, Gigi Geršiću... Iz njegovih sećanja ostalo je zapažanje da je Pašić bio svađalica, Ristić uvek ozbiljan, a Geršić „zagrižljiv“. Slava ga je odvela do mnogih gradova, pa je gostovao u Pešti, Bukureštu, Sofiji, Zagrebu, Sarajevu... U Sentomašu (Srbobranu) prvi put je njegova pesma snimljena na gramofonsku ploču. U Sremskim Karlovcima je učestvovao u ceremoniji prenošenja kostiju Branka Radičevića. U Sofiju je otišao po preporuci našeg konzula Pavlovića. Rado su ga slušali u najpoznatijim beogradskim kafanama - „Dardaneli“, „Evropa“, „Ruski car“ i „Kolarac“.

Zanimljiva je Andolijina uloga u nacionalnom buđenju Srba i u domovini, ali i po austrougarskim krajevima, pre svega u Bosni i Vojvodini. Zna se da mu je kralj Milan poslao 1.450 dinara da ode u rodoljubivu misiju u Skoplje i svira tamošnjim Srbima. Kad bi svirao u Mostaru ili Sarajevu, po završetku zvaničnog nastupa zatvarao se u posebne odaje da tamošnjim Srbima svira patriotske pesme.

Šabac ni pre ni posle nije upamtio veću sahranu od Andolijine.

Sanja Bečejić