Kliknite na etiketu da bi dosli do pesme.
Vasa Stanković Andolija
Drenovac 1852. - Šabac 1934.
Stevan Čalić:Andolija, 1933. godina
A N D O L I J A
Još davne 1937. godine, iz pera Radivoja Raće Markovića, potonje legende našeg sportskog novinarstva, u Šabačkom glasniku objavljen je kratak životopis znamenitog muzičara - violoniste i pevača, šabačkog Roma Vase Stankovića, daleko poznatijeg po nadimku Andolija, koji je zasnovan na dostupnim i raspoloživim podacima i informacijama. Iz teksta se da zaključiti da je R. Marković lično razgovarao sa Andolijom, u njegovim poznijim godinama, kad je već bio dobrano bolestan i slabo se snalazio, pre svega, u hronološkim okvirima, a i mnogo štošta mu je iz sećanja iščilelo. Zato je, kako sam autor kaže, njegova biografija "oskudna", a sigurno neće biti zaokružena ni posle ovog napisa, pa će, svakako, biti mesta za dalja istraživanja i dopunjavanja. Jer, Andolija je ličnost koja zaslužuje da se njegov buran život do kraja rasvetli, makar do tog cilja stizali polako i postupno.
Kasnije je Andolijin životopis, manjeviše, samo dopunjavan, katkad i nepouzdanim i nedovoljno proverenim podacima.
Za sebe je Andolija često govorio da je rođen u Kitogu, velikom zabranu koji je zahvatao znatan deo ondašnje Mačve. U navedenom napisu R. Marković, upotpunjujući Andolijinu priču, ali i istraživanja našeg poznatog naučnika Tihomira Đorđevića, govori o svedočenjima starijih ljudi, po kojima je, u ataru sela Majura, udaljenog od Šapca samo par kilometara, na mestu zvanom Ciganišta, postojala povelika naseobina Roma. Posle učestalih nesporazuma, desilo se da su, jednom prilikom, majurski seljaci ubili jednog Ciganina, uhvaćenog u krađi kukuruza. Nakon toga, jedne noći, seljaci naoružani vilama, motikama i sekirama, srušili su i zapalili trošne romske kuće, pa su ovi bili prisiljeni da se isele. Neki su otišli u Šabac, neki u druga mačvanska sela, uglavnom u Tabanović i Duvanište, a znatan deo je i dalje ostao u Majuru, samo sada na drugom kraju atara, pošto su kupili placeve od imućnog Milana Bugarskog.
A svu noć pište puste violine i odzvanja pesma ciganska.
Šabački hroničar, profesor Mile Pavlović Krpa, izneo je podatak, objavljen u novosadskoj "Zastavi" i nekim beogradskim novinama, "da nijedna varoš u Kneževini i Kraljevini Srbiji nema toliko kavana, čak ni sam Beograd, koliko ih ima varoš Šabac". Uz to, sve su uvek pune gostiju.
Poznati glumac Dobrica Milutinović, koji je često gostovao u Šapcu i tu ostavio dubokog traga, seća se kafanskog života na prelazu iz 19. u 20. vek: "Kad je predstava u pozorištu, Šabac je sav tu, prestajalo je veselje, kocka. A posle se ludo veselilo. Ti su ljudi umeli tako fino, otmeno da se vesele. Njihovi lumperaji su odavali pravo gospodstvo. Novac se brzo zarađivao i brzo trošio."
Ima li lepšeg komplimenta za ondašnji Šabac i Šapčane?!
U Šabac se, u to vreme, sticao sav trgovački svet ondašnje Srbije. Tu se trgovalo, uživalo i "provodio dert". Preko ovih trgovaca, Andolija je, sa svojom družinom, brzo postao čuven u Srbiji. Pročuo se i izašao na glas nadaleko van varoši šabačke. Po pozivima tih ljudi, često je putovao i Srbiju prokrstario uzduž i popreko. Kao čovek od duha i umetničkog nerva, sa izrazitim smislom za kreativnost, svoja gostovanja i na-stupe znao je tako osmisliti, da su imali "karakter umetničkih priredaba". Postepeno, svrstao se u red srpskih znamenitosti; postao je čuveni violinista i prvi pevač ondašnje Srbije. Neke od pesama iz njegovog bogatog repertoara i danas su veoma aktuelne: Siđi mi draga, siđi, Raskopčaj tesan jelek, Ti sad spavaš, zlato moje, Angelina, bela Grkinja, Pijem, pijem, Mali pijac, Jeleno momo, Jeleno, Ćaurko lepa, Rod rodila kruška ranka, Moj jablane, širi grane...
Malo Šapčana i danas zna Vasino pravo ime. Za većinu, on je samo Andolija, poznati svirač i pevač - znameniti muzičar. Ipak, nije mu to bilo umetničko ime, kako bi se dalo pretpostaviti. Kad je već izašao na glas, prozvao ga je Andolija, kako je sam pričao, neki "Stefan, okružni načelnik, pa posle ministar", zbog fizičke sličnosti sa lokalnim, šabačkim mesarom, koji je nosio isti nadimak. A taj mesar je bio visok i korpulentan, kao i Vasa, koji je bio "stasit, crn, krupan". Unuka Menka bi dodala da je nosio bradicu i poseban šešir - hapcilinder. Kao i članovi njegove družine, odevao se u elegantno građansko odelo.
Teško je danas reći gde je sve Andolija, sa svojom družinom, u Šapcu muzicirao. Ili bolje rečeno, gde sve nije svirao. Pošto je, zajedno sa Cicvarićima, godinama predstavljao šabačku znamenitost, jasno je da mu, u vreme ugodnog i meraklijskog čivijaškog života, nije bilo teško da pronađe povoljan angažman. Kako u javnim objektima, tako i po pozivu imućnih Šapčana, na bogatim svadbama i drugim porodičnim slavljima i veseljima.
Putujući Srbijom, zadesio se, 1878. godine, u Nišu. Kako je njegova pesma već tada bila zapažena, čuo je za nju i srpski knez Milan Obrenović. Pozvao ga je i od tada mu je Andolija često svirao. Kad je knez Milan, 1882. godine, poneo oznake kraljevskog dostojanstva, Andolija ga je pratio na putu po Srbiji i svirao u Nišu, Užicu i Valjevu.
Oduševljen njegovom pesmom, pre svega rodoljubivom, kralj Milan odluči da ga pošalje u porobljeno Skoplje. Povodom toga, ugovoren je sastanak u Šapcu. No, kako je Andolija bio sprečen da tome sastanku prisustvuje, kralj Milan mu je, po narodnim poslanicima Savi Iliću i Konstantinu-Koki Fotiću, poslao 1.450 dinara, za ovo gostovanje. Međutim, nije mu se dalo. U to vreme, u Skoplju je umro naš konzul, Šapčanin Milosav Kurtović, "jedan od prvih propagatora hipizma u Srbiji", kako kaže R. Marković, ma šta to, u ondašnjim relacijama značilo.
Za sebe je Andolija često govorio da je rođen u Kitogu, velikom zabranu koji je zahvatao znatan deo ondašnje Mačve. U navedenom napisu R. Marković, upotpunjujući Andolijinu priču, ali i istraživanja našeg poznatog naučnika Tihomira Đorđevića, govori o svedočenjima starijih ljudi, po kojima je, u ataru sela Majura, udaljenog od Šapca samo par kilometara, na mestu zvanom Ciganišta, postojala povelika naseobina Roma. Posle učestalih nesporazuma, desilo se da su, jednom prilikom, majurski seljaci ubili jednog Ciganina, uhvaćenog u krađi kukuruza. Nakon toga, jedne noći, seljaci naoružani vilama, motikama i sekirama, srušili su i zapalili trošne romske kuće, pa su ovi bili prisiljeni da se isele. Neki su otišli u Šabac, neki u druga mačvanska sela, uglavnom u Tabanović i Duvanište, a znatan deo je i dalje ostao u Majuru, samo sada na drugom kraju atara, pošto su kupili placeve od imućnog Milana Bugarskog.
Andolijini preci su se nastanili u obližnjem Drenovcu, odakle su, kasnije, odselili u Šabac. Skrasili su se na Bairu, ondašnjoj močvarnoj šabačkoj periferiji, nedaleko od Železničke stanice, gde su, u današnjoj ulici Janka Veselinovića, sagradili skromnu kućicu. Bila je to ćerpičara, sa odžaklijom, od dva odeljenja i sa dva prozorčića s lica, koja i danas, napuštena, postoji.
Prema istraživanjima T. Đorđevića, Andolijini preci su bili vlaški Romi, za koje se ne zna pouzdano kad su se naselili u okolini Šapca. Pod dugogodišnjim turskim zulumom, oni su promenili veru i prešli u pravoslavce.
Oni koji su, ozbiljno ili uzgred, pisali o Andoliji, navodili su dva različita mesta njegovog rođenja - Drenovac i Šabac. Uvažavajući ono što je sam Andolija za života o tome pričao i upotpunjujući to sa saznanjima do kojih su došli R. Marković, inače rodom Majurac, i T. Đorđević, izgleda verovatnije da je rođen u Drenovcu, odakle su ga roditelji kasnije odveli u Šabac.
Velike nejasnoće postoje i kad je u pitanju datum Andolijinog rođenja. Na spomeniku, kao godina Vasinog rođenja uklesana je 1846. što bi značilo da je poživeo 88 godina; bez navođenja izvora, R. Marković beleži decidan podatak da je rođen 14. oktobra 1852, što bi značilo da je živeo 82 godine; Ž. Vojinović, najpoznatiji predstavnik šabačkog istraživačkog novinarstva, poverovala je na reč Vasinoj unuci Spomenki - Menki, takođe poznatoj pevačici, koja je, u svojim poodmaklim godinama, tvrdila da je njen deda živeo gotovo čitav vek, celih 96 godina, i da je, dakle, rođen 1838. godine; konačno, Jovan Ivanković, doajen šabačkog novinarstva, takođe u svojim poznijim godinama, navodi podatak da je Andolija živeo 95 godina, što bi značilo da je rođen 1839. Očigledno, i J. Ivanković se povodi za Menkinom informacijom i podacima koje je objavila Ž. Vojinović.
Kako je unuka Menka, u trenutku dedine smrti, imala samo 12 godina, a u pouzdanost podataka koje su ostavljali Vasini potomci mogli smo se već uveriti, ostaje, kao najprihvatljiviji, datum koji je decidno naveo R. Marković - 14. oktobar 1852.
Jedino što je nesporno je podatak, zabeležen u lokalnoj štampi, da je umro u Šapcu, 2. februara 1934. go-dine, i da je svečano sahranjen na šabačkom kamičkom groblju. Mada, njegovi potomci su se i ovde potrudili da unesu zabunu, pošto su, na nadgrobnom spomeniku, kao godinu Vasine smrti, uklesali 1932. Očito, skromni spomenik je podignut u godinama posle njegove smrti, pri čemu je pamćenje potomaka omanulo i zatajilo kad je trebalo urezati osnovne podatke o slavnom pretku.
No, posle svega što je Andolija za života bio i značio, godina gore ili dole i ne predstavlja nešto što bi, za njegovo delo, bilo posebno bitno i značajno. Ni on sam tome nije pridavao neku posebnu pažnju. Bio je, naravno, samouk, opijen strunama violine i posebno nadaren nečim nevidljivim i osebujnim, prirodnim talentom koji je imao u genima i čime ga je Svevišnji zapahnuo.
Prigrlio je violinu još kao dečak, u šestoj godini. Ona mu je bila uteha i zabava u dugim, samotnim danima, koje je provodio po mačvanskim utrinama i ispašama, čuvajući gazdinsku stoku i tako, od malena, zarađujući koricu hleba. Jecala je violina u njegovim nejakim rukama i onda kad su mu ptice bile jedina publika.
Svestan svojih posebnosti, i sviračkih i pevačkih, posedovao je zavidan nivo ambicija i samouverenosti, ali i neko urođeno lično dostojanstvo. Bio je od onih ljudi kojima se moglo verovati, dovoljno tolerantan i druželjubiv da bi se sa njim uspešno moglo sarađivati. Već u petnaestoj, odvažio se i osnovao, u Šapcu, prvu muzičku družinu, kojoj je bio vođa i kapelnik. Ona je vrlo brzo našla vernu publiku i put do njenog srca, pre svega među imućnim šabačkim trgovcima, željnim dobre pesme i sevdaha.
Imao je lep, prijatan, nežan, omamljujući glas i tanani osećaj za pesmu - setnu, tihu meraklijsku. Njegova muzika bila je posebna i specifična. Za razliku od, takođe, čuvenih Cicvarića, muzičara iz šabačke Male, čija je svirka bila nešto odsečnija i rustičnija i uz koju se lumpovalo i ludovalo, uz Andolijinu pesmu se sevdisalo i uživalo. Bila je to muzika koja je razgaljivala srce i dušu, jer je i njima, katkad, trebalo dati oduške.
Zbog svega toga, prozvaše ga Slavuj, što je nadimak koji, sam po sebi, dovoljno govori.
Bio je druželjubiv i prijemčiv čovek, neko ko je znao da stvara prijatelje, stiče poverenje i čuva stečena prijateljstva. O tome najbolje svedoče podaci da je, u svom dugovečnom i sadržajnom životu, imao samo dve muzičke družine; u prvoj je ostao 16, a u drugoj - čak 34 godine.
Bilo je to vreme punog šabačkog procvata i opšteg blagostanja, pa je njegovo muziciranje brzo nalazilo plodno tle i brojne poklonike. U doba Vasine mladosti, a i kasnije, Šabac je, bez preterivanja, bio veliki privredni centar, među prvim varošima u Srbiji. Da naziv Mali Pariz nije bez osnova, svedoči podatak da je Šabac, 1895. godine, po strukturi i kvantitetu izvezenih proizvoda, bio na drugom mestu u Srbiji, iza Smedereva, a ispred Beograda. Trgovalo se sa Austro-Ugarskom, Italijom, Nemačkom, Francuskom, Holandijom, Belgijom, Engleskom; sa Peštom, Bečom, Rijekom, Trstom, Pragom, Štajnbruhom (glavno austrougarsko tržište svinja), Ferencvarošem (glavno tržište goveda), itd. Preko Nemačke, šabački proizvodi su izvoženi čak u Sjedinjene američke države.
A u Šapcu se, u to vreme, s merakom pevalo:
Beograde, uzalud ti hvala,
kad je tebi, eto, Šabac glava.
Izvozila se suva šljiva, pekmez, pšenica, ječam, zob, kukuruz, sirovo voće, med, vino i rakija, drvo (najviše hrastovina), svinje i svinjska mast, krupna stoka, živina, životinjske kože, divljač, šišarke, ora-si, negašeni kreč, itd.
Šabac je, inače, bio najveći izvoznik suve šljive u Evropu, a na drugom mestu su bile svinje. Šljiva je pakovana u burad od pet akova, "pa slata vodom do Siska, a odatle vozom... Srbija je 1867. godine za šljivu uzela 12 miliona zlatnih dinara." Poznat je podatak da je, 1901. godine, Ilija Paranos tražio dozvolu da izveze čak 5.000 svinja, uz pristanak "da svinje budu zaklane, ako se drugačije ne bude moglo". Trgovina svinjama išla je preko Srema, na Ćur i Peštu. U Šapcu su bili čuveni donjošorski svinjarski obori. Najpoznatiji i najistaknutiji šabački trgovci i izvoznici, u periodu od sedmdesetih godina 19. veka, pa do Prvog svetskog rata, bili su: Glavinići, Damjanovići, Milanovići, Kurtovići, Jovanovići, Toškovići, Gašići, Topuzovići, Škorići, Paranosi, Krsmanovići, Pavlovići, Bogatinčevići, Kneževići, Samurovići, Arambašići, Karamatići, Soldatovići, Nikolići, Gajići, Bajići, Polićevići, Brandovi, Petrovići, Spasojevići, Fišerovi, Vinterštajnovi i drugi.
Njima, svakako, treba pridodati i ostale imućne Šapčane, u prvom redu lekare, advokate, apotekare, sudije, činovnike... Da samo pomenemo lekare Avrama Vinavera, Mihaila Dunjića i Andru Jovanovića, političara, trgovca i dobrotvora Jocu Jovanovića, advokate Fotića, Posnikovića i Dražu Petrovića, apotekara Iliju Rankovića, itd.
Istovremeno, pošto su sa rastom standarda rasli i prohtevi, mnogo se i uvozilo: konfekcija, tekstil, svi-la, pamuk, vuna, bravarski i slični proizvodi, obuća, kola obična i karuce, kolarski pribor i konjska oprema, pivo, vino, cement, gvožđe, mineralna voda, kameni ugalj, posuđe, farba, mirišljavi spun, šivaće mašine, užarija, lokomobili, hartija, drvo i građa, lađe, riba, table (staklo) za prozore, ogledala, namirnice, olovo, kalaj, bakar, lekarije, šibice, gas za rasvetu, sveće, itd.
Dugovečni književnik Mladen St. Đuričić, koji je, pored ostalog, bio i hroničar starog Šapca, o tim vremenima kaže:
"Radi se i danju i noću, ali se i živi punim, besnim životom... Neki zadužbinama, a skoro svi pesmom i svirkom, kroz sevdah i dert, kroz najoriginalnije ludosti na svetu, trude se da ostave večni spomen dragom Šapcu... Svetle kavane i pivnice, kocka se i prosipa zlato. Nedostižni u poslu, trgovci su pravi umetnici u lumperaju... I tone se u ludorije... Za Toškovića nema večere u Šapcu! Skače u kola i prebacuje se u Klenak. Ide u Beč, da bar doručkuje kao čovek... Topuzović na konju uleće u 'Pariz'; s'konja poručuje, s'konja pije, novi Kraljević!... U kabini sa dve nule Spasojević upotrebljuje nove novčanice Narodne banke... A Nikola Bosić..." Dugo bi se još moglo pričati o čivijama i čivijašima. Za ovu priliku da pomenemo još samo poznatog kockara Neku Okana, koji je nosio štap sa zlatnom drškom, "koja je bila teža od pola kilograma čistoga zlata". Slično Topuzoviću, u kafanu je na konju, preko visokih stepenica, ulazio i Pera Džambaz.
Prema istraživanjima T. Đorđevića, Andolijini preci su bili vlaški Romi, za koje se ne zna pouzdano kad su se naselili u okolini Šapca. Pod dugogodišnjim turskim zulumom, oni su promenili veru i prešli u pravoslavce.
Oni koji su, ozbiljno ili uzgred, pisali o Andoliji, navodili su dva različita mesta njegovog rođenja - Drenovac i Šabac. Uvažavajući ono što je sam Andolija za života o tome pričao i upotpunjujući to sa saznanjima do kojih su došli R. Marković, inače rodom Majurac, i T. Đorđević, izgleda verovatnije da je rođen u Drenovcu, odakle su ga roditelji kasnije odveli u Šabac.
Velike nejasnoće postoje i kad je u pitanju datum Andolijinog rođenja. Na spomeniku, kao godina Vasinog rođenja uklesana je 1846. što bi značilo da je poživeo 88 godina; bez navođenja izvora, R. Marković beleži decidan podatak da je rođen 14. oktobra 1852, što bi značilo da je živeo 82 godine; Ž. Vojinović, najpoznatiji predstavnik šabačkog istraživačkog novinarstva, poverovala je na reč Vasinoj unuci Spomenki - Menki, takođe poznatoj pevačici, koja je, u svojim poodmaklim godinama, tvrdila da je njen deda živeo gotovo čitav vek, celih 96 godina, i da je, dakle, rođen 1838. godine; konačno, Jovan Ivanković, doajen šabačkog novinarstva, takođe u svojim poznijim godinama, navodi podatak da je Andolija živeo 95 godina, što bi značilo da je rođen 1839. Očigledno, i J. Ivanković se povodi za Menkinom informacijom i podacima koje je objavila Ž. Vojinović.
Kako je unuka Menka, u trenutku dedine smrti, imala samo 12 godina, a u pouzdanost podataka koje su ostavljali Vasini potomci mogli smo se već uveriti, ostaje, kao najprihvatljiviji, datum koji je decidno naveo R. Marković - 14. oktobar 1852.
Jedino što je nesporno je podatak, zabeležen u lokalnoj štampi, da je umro u Šapcu, 2. februara 1934. go-dine, i da je svečano sahranjen na šabačkom kamičkom groblju. Mada, njegovi potomci su se i ovde potrudili da unesu zabunu, pošto su, na nadgrobnom spomeniku, kao godinu Vasine smrti, uklesali 1932. Očito, skromni spomenik je podignut u godinama posle njegove smrti, pri čemu je pamćenje potomaka omanulo i zatajilo kad je trebalo urezati osnovne podatke o slavnom pretku.
No, posle svega što je Andolija za života bio i značio, godina gore ili dole i ne predstavlja nešto što bi, za njegovo delo, bilo posebno bitno i značajno. Ni on sam tome nije pridavao neku posebnu pažnju. Bio je, naravno, samouk, opijen strunama violine i posebno nadaren nečim nevidljivim i osebujnim, prirodnim talentom koji je imao u genima i čime ga je Svevišnji zapahnuo.
Prigrlio je violinu još kao dečak, u šestoj godini. Ona mu je bila uteha i zabava u dugim, samotnim danima, koje je provodio po mačvanskim utrinama i ispašama, čuvajući gazdinsku stoku i tako, od malena, zarađujući koricu hleba. Jecala je violina u njegovim nejakim rukama i onda kad su mu ptice bile jedina publika.
Svestan svojih posebnosti, i sviračkih i pevačkih, posedovao je zavidan nivo ambicija i samouverenosti, ali i neko urođeno lično dostojanstvo. Bio je od onih ljudi kojima se moglo verovati, dovoljno tolerantan i druželjubiv da bi se sa njim uspešno moglo sarađivati. Već u petnaestoj, odvažio se i osnovao, u Šapcu, prvu muzičku družinu, kojoj je bio vođa i kapelnik. Ona je vrlo brzo našla vernu publiku i put do njenog srca, pre svega među imućnim šabačkim trgovcima, željnim dobre pesme i sevdaha.
Imao je lep, prijatan, nežan, omamljujući glas i tanani osećaj za pesmu - setnu, tihu meraklijsku. Njegova muzika bila je posebna i specifična. Za razliku od, takođe, čuvenih Cicvarića, muzičara iz šabačke Male, čija je svirka bila nešto odsečnija i rustičnija i uz koju se lumpovalo i ludovalo, uz Andolijinu pesmu se sevdisalo i uživalo. Bila je to muzika koja je razgaljivala srce i dušu, jer je i njima, katkad, trebalo dati oduške.
Zbog svega toga, prozvaše ga Slavuj, što je nadimak koji, sam po sebi, dovoljno govori.
Bio je druželjubiv i prijemčiv čovek, neko ko je znao da stvara prijatelje, stiče poverenje i čuva stečena prijateljstva. O tome najbolje svedoče podaci da je, u svom dugovečnom i sadržajnom životu, imao samo dve muzičke družine; u prvoj je ostao 16, a u drugoj - čak 34 godine.
Bilo je to vreme punog šabačkog procvata i opšteg blagostanja, pa je njegovo muziciranje brzo nalazilo plodno tle i brojne poklonike. U doba Vasine mladosti, a i kasnije, Šabac je, bez preterivanja, bio veliki privredni centar, među prvim varošima u Srbiji. Da naziv Mali Pariz nije bez osnova, svedoči podatak da je Šabac, 1895. godine, po strukturi i kvantitetu izvezenih proizvoda, bio na drugom mestu u Srbiji, iza Smedereva, a ispred Beograda. Trgovalo se sa Austro-Ugarskom, Italijom, Nemačkom, Francuskom, Holandijom, Belgijom, Engleskom; sa Peštom, Bečom, Rijekom, Trstom, Pragom, Štajnbruhom (glavno austrougarsko tržište svinja), Ferencvarošem (glavno tržište goveda), itd. Preko Nemačke, šabački proizvodi su izvoženi čak u Sjedinjene američke države.
A u Šapcu se, u to vreme, s merakom pevalo:
Beograde, uzalud ti hvala,
kad je tebi, eto, Šabac glava.
Izvozila se suva šljiva, pekmez, pšenica, ječam, zob, kukuruz, sirovo voće, med, vino i rakija, drvo (najviše hrastovina), svinje i svinjska mast, krupna stoka, živina, životinjske kože, divljač, šišarke, ora-si, negašeni kreč, itd.
Šabac je, inače, bio najveći izvoznik suve šljive u Evropu, a na drugom mestu su bile svinje. Šljiva je pakovana u burad od pet akova, "pa slata vodom do Siska, a odatle vozom... Srbija je 1867. godine za šljivu uzela 12 miliona zlatnih dinara." Poznat je podatak da je, 1901. godine, Ilija Paranos tražio dozvolu da izveze čak 5.000 svinja, uz pristanak "da svinje budu zaklane, ako se drugačije ne bude moglo". Trgovina svinjama išla je preko Srema, na Ćur i Peštu. U Šapcu su bili čuveni donjošorski svinjarski obori. Najpoznatiji i najistaknutiji šabački trgovci i izvoznici, u periodu od sedmdesetih godina 19. veka, pa do Prvog svetskog rata, bili su: Glavinići, Damjanovići, Milanovići, Kurtovići, Jovanovići, Toškovići, Gašići, Topuzovići, Škorići, Paranosi, Krsmanovići, Pavlovići, Bogatinčevići, Kneževići, Samurovići, Arambašići, Karamatići, Soldatovići, Nikolići, Gajići, Bajići, Polićevići, Brandovi, Petrovići, Spasojevići, Fišerovi, Vinterštajnovi i drugi.
Njima, svakako, treba pridodati i ostale imućne Šapčane, u prvom redu lekare, advokate, apotekare, sudije, činovnike... Da samo pomenemo lekare Avrama Vinavera, Mihaila Dunjića i Andru Jovanovića, političara, trgovca i dobrotvora Jocu Jovanovića, advokate Fotića, Posnikovića i Dražu Petrovića, apotekara Iliju Rankovića, itd.
Istovremeno, pošto su sa rastom standarda rasli i prohtevi, mnogo se i uvozilo: konfekcija, tekstil, svi-la, pamuk, vuna, bravarski i slični proizvodi, obuća, kola obična i karuce, kolarski pribor i konjska oprema, pivo, vino, cement, gvožđe, mineralna voda, kameni ugalj, posuđe, farba, mirišljavi spun, šivaće mašine, užarija, lokomobili, hartija, drvo i građa, lađe, riba, table (staklo) za prozore, ogledala, namirnice, olovo, kalaj, bakar, lekarije, šibice, gas za rasvetu, sveće, itd.
Dugovečni književnik Mladen St. Đuričić, koji je, pored ostalog, bio i hroničar starog Šapca, o tim vremenima kaže:
"Radi se i danju i noću, ali se i živi punim, besnim životom... Neki zadužbinama, a skoro svi pesmom i svirkom, kroz sevdah i dert, kroz najoriginalnije ludosti na svetu, trude se da ostave večni spomen dragom Šapcu... Svetle kavane i pivnice, kocka se i prosipa zlato. Nedostižni u poslu, trgovci su pravi umetnici u lumperaju... I tone se u ludorije... Za Toškovića nema večere u Šapcu! Skače u kola i prebacuje se u Klenak. Ide u Beč, da bar doručkuje kao čovek... Topuzović na konju uleće u 'Pariz'; s'konja poručuje, s'konja pije, novi Kraljević!... U kabini sa dve nule Spasojević upotrebljuje nove novčanice Narodne banke... A Nikola Bosić..." Dugo bi se još moglo pričati o čivijama i čivijašima. Za ovu priliku da pomenemo još samo poznatog kockara Neku Okana, koji je nosio štap sa zlatnom drškom, "koja je bila teža od pola kilograma čistoga zlata". Slično Topuzoviću, u kafanu je na konju, preko visokih stepenica, ulazio i Pera Džambaz.
A svu noć pište puste violine i odzvanja pesma ciganska.
Šabački hroničar, profesor Mile Pavlović Krpa, izneo je podatak, objavljen u novosadskoj "Zastavi" i nekim beogradskim novinama, "da nijedna varoš u Kneževini i Kraljevini Srbiji nema toliko kavana, čak ni sam Beograd, koliko ih ima varoš Šabac". Uz to, sve su uvek pune gostiju.
Poznati glumac Dobrica Milutinović, koji je često gostovao u Šapcu i tu ostavio dubokog traga, seća se kafanskog života na prelazu iz 19. u 20. vek: "Kad je predstava u pozorištu, Šabac je sav tu, prestajalo je veselje, kocka. A posle se ludo veselilo. Ti su ljudi umeli tako fino, otmeno da se vesele. Njihovi lumperaji su odavali pravo gospodstvo. Novac se brzo zarađivao i brzo trošio."
Ima li lepšeg komplimenta za ondašnji Šabac i Šapčane?!
U Šabac se, u to vreme, sticao sav trgovački svet ondašnje Srbije. Tu se trgovalo, uživalo i "provodio dert". Preko ovih trgovaca, Andolija je, sa svojom družinom, brzo postao čuven u Srbiji. Pročuo se i izašao na glas nadaleko van varoši šabačke. Po pozivima tih ljudi, često je putovao i Srbiju prokrstario uzduž i popreko. Kao čovek od duha i umetničkog nerva, sa izrazitim smislom za kreativnost, svoja gostovanja i na-stupe znao je tako osmisliti, da su imali "karakter umetničkih priredaba". Postepeno, svrstao se u red srpskih znamenitosti; postao je čuveni violinista i prvi pevač ondašnje Srbije. Neke od pesama iz njegovog bogatog repertoara i danas su veoma aktuelne: Siđi mi draga, siđi, Raskopčaj tesan jelek, Ti sad spavaš, zlato moje, Angelina, bela Grkinja, Pijem, pijem, Mali pijac, Jeleno momo, Jeleno, Ćaurko lepa, Rod rodila kruška ranka, Moj jablane, širi grane...
Malo Šapčana i danas zna Vasino pravo ime. Za većinu, on je samo Andolija, poznati svirač i pevač - znameniti muzičar. Ipak, nije mu to bilo umetničko ime, kako bi se dalo pretpostaviti. Kad je već izašao na glas, prozvao ga je Andolija, kako je sam pričao, neki "Stefan, okružni načelnik, pa posle ministar", zbog fizičke sličnosti sa lokalnim, šabačkim mesarom, koji je nosio isti nadimak. A taj mesar je bio visok i korpulentan, kao i Vasa, koji je bio "stasit, crn, krupan". Unuka Menka bi dodala da je nosio bradicu i poseban šešir - hapcilinder. Kao i članovi njegove družine, odevao se u elegantno građansko odelo.
Teško je danas reći gde je sve Andolija, sa svojom družinom, u Šapcu muzicirao. Ili bolje rečeno, gde sve nije svirao. Pošto je, zajedno sa Cicvarićima, godinama predstavljao šabačku znamenitost, jasno je da mu, u vreme ugodnog i meraklijskog čivijaškog života, nije bilo teško da pronađe povoljan angažman. Kako u javnim objektima, tako i po pozivu imućnih Šapčana, na bogatim svadbama i drugim porodičnim slavljima i veseljima.
Putujući Srbijom, zadesio se, 1878. godine, u Nišu. Kako je njegova pesma već tada bila zapažena, čuo je za nju i srpski knez Milan Obrenović. Pozvao ga je i od tada mu je Andolija često svirao. Kad je knez Milan, 1882. godine, poneo oznake kraljevskog dostojanstva, Andolija ga je pratio na putu po Srbiji i svirao u Nišu, Užicu i Valjevu.
Oduševljen njegovom pesmom, pre svega rodoljubivom, kralj Milan odluči da ga pošalje u porobljeno Skoplje. Povodom toga, ugovoren je sastanak u Šapcu. No, kako je Andolija bio sprečen da tome sastanku prisustvuje, kralj Milan mu je, po narodnim poslanicima Savi Iliću i Konstantinu-Koki Fotiću, poslao 1.450 dinara, za ovo gostovanje. Međutim, nije mu se dalo. U to vreme, u Skoplju je umro naš konzul, Šapčanin Milosav Kurtović, "jedan od prvih propagatora hipizma u Srbiji", kako kaže R. Marković, ma šta to, u ondašnjim relacijama značilo.
Нема коментара:
Постави коментар